„Da bi se priznala tuđa vrednost, treba imati vlastitu“.
Artur Šopenhauer
Psihijatri, psiholozi i psihoterapeuti veoma često rade zajedno, kao tim, iako su bazično, njihove profesije i delatnosti različite. Ono što im je zajedničko jeste bavljenje dasu to pomažuće profesije i da se svi bave ljudskom dušom. Bitno je naglasiti da ova tri profesionalca međusobno sarađuju, po potrebi jedni druge konsultuju i dopunjuju se u radu. Ipak, često postoji nedoumica šta ko od njih zapravo radi, kada se kome obratiti, i kome se uopšte obratiti.
Psihijatrija je grana medicine, stručno-naučna disciplina, koja podrazumeva veštinu lečenja psihijatrijskih simptoma i/ili poremećaja. Psihijatar je lekar koji je prvo završio medicinski fakultet u trajanju od šest godina a potom i specijalizaciju iz oblasti psihijatrije (adultne ili psihijatrije odraslih), odnosno dečje i adolescentne psihijatrije u trajanju od četiri godine. Ono čime se psihijatri bave su prevencija, dijagnostika, procena i lečenje psihijatrijskih poremećaja, sudsko-psihijatrijsko veštačenje.
Preventivni rad se odnosi pre svega na zdravstveno prosvećivanje stanovništva, rad na skrining programima (na primer skrining na depresiju), posebno u rizičnoj populacionoj kategoriji, te rano prepoznavanje poremećaja. Psihijatrijska dijagnostika se sprovodi pre svega kroz psihijatrijski intervju koji podrazumeva strukturisani razgovor između psihijatra i pacijenta, koji će nekada biti dopunjen i relevantnim biološkim analizama i testovima/skalama psihiajtrijske procene. Ako uzmemo u obzir samo oblast lečenja, od tri navedena profila stručnjaka, psihijatri su jedini koji imaju edukaciju za propisivanje farmakoterapije (lekova). Osim toga, iako je većina psihijatara završila edukaciju iz nekog od modaliteta psihoterapije, ovo ne mora da bude slučaj. Ipak, samo u prvom slučaju, psihijatar može da se bavi i strukturisanom psihoterapijom. Bitno je naglasiti da dolazak na pregled kod psihijatra ne znači i izlazak sa receptom sa propisanim lekovima. Lekovi su tu da pomognu, onda kada psihijatar proceni da je to potrebno u procesu lečenja. Međutim, psihijatri poseduju znanja i veštine vođenja razgovora kojima takođe pomažu pacijentu u rešavanju problema.
S obzirom na to da su psihijatri lekari, zaposleni su u ustanovana zdravstvenog tipa, i do njih se dolazi sa uputom od izabranog lekara (ako govorimo o psihijatrima u okviru državnog sistema zdravstvene zaštite). Nekada osoba sama zatraži konsultaciju, ali je češće da ovo sugeriše izabrani lekar, psiholog ili psihoterapeut. Iako se kod psihijatra primarno leče psihijarijski poremećaji (od anksioznih poremećaja, preko poremećaja raspoloženja i drugih do psihotičnih poremećaja), nije retkost ni da se u našoj sredini ljudi obraćaju psihijatru za pomoć kada imaju teže životne probleme koji imaju veliki stresogeni potencijal (razvod braka, prevara, separacija, gubitak bliske osobe, mobing na poslu).
Reč psihologija potiče od grčke reči psiha i logos, što u prevodu znači nauka o duši. Rođenje psihologije se vezuje za Vilhema Vunta koji je 1879.godine osnovao prvu psihološku laboratoriju u Lajpcigu. Iako ima mnogo definicija psihologije, jedna od njih glasi: psihologija je nauka koja proučava psihičke pojave kod ljudi i životinja a na osnovu ponašanja i neposrednog iskustva. Psihičke pojave mogu biti: trajne osobine ili strukture (crte ličnosti, karakter, temperament, interesovanja…), psihički procesi (kognitivni, konativni, motivaciono-emocionalni). Zadatak psihologije je saznavanje i ovladavanje psihičkom realnošću na osnovu proučavanja činjenica i zakonitosti psihičkog života. Dok je teorijski zadatak da opiše, objasni, kontroliše i menja psihički život i ponašanje. Psihologija se može podeliti na teorijsku i primenjenu. U okviru teorijske psihologije izdvajaju se sledeće oblasti: opšta psihologija, psihologija ličnosti, fiziološka psihologija, psihologija životinja, psihopatologija, psihometrija, razvojna psihologija, socijalna psihologija. Primenjene psihološke discipline su: pedagoška psihologija, klinička psihologija, psihologija rada i psihologija menadžmenta.
Dakle, psiholog je stručnjak koji je završio filozofski fakultet na smeru psihologija u trajanju od četiri godine. Najčešće, posebno zaposleni u okviru zdravstvenih ustanova, potom završavaju specijalizaciju iz kliničke psihologije. Psiholog koristi izvesne strukturisane testove za procenu karakteristika ličnosti, inteligencije, profesionalne orijentacije i drugog. Takođe, psiholozi mogu da vrše i selekciju kandidata za zapošljavanje u kompanijama, kada rade u okviru menadžmenta ljudskih resursa. S obzirom na to da mogu da pronađu zaposlenje a time i ulogu u najrazličitijim segmentima (zdravstveni sistem, škole, firme, i drugo), razlikuje se i njihova uloga i način rada. Ipak, ako se osvrnemo na zdravstveni aspekt, najčešće se srećemo sa kliničkim psiholozima. Psiholog može završiti edukaciju iz nekog od modaliteta psihoterapije i tako i sam biti i psihoterapeut. Često psihijatri upućuju pacijente kod psihologa na dodatnu testovnu procenu u cilju dobijanja dodatnih informacija neophodnih u terapijskom radu. Time je saradnja psihijatra i psihologa bidirekciona.
Psihoterapija predstavlja lečenje razgovorom. To je strukturisan proces koji se dešava između psihoterapeuta i klijenta/pacijenta ili grupe, sastoji se od niza tehnika sa ciljem poboljšanja psihičkog funkcionisanja i/ili razrešenja simptoma psihijatrijskog poremećaja. Promena do koje se dolazi psihoterapijom se dešava postepeno na strukturisan način. Osim korišćenja razgovora, verbalne i neverbalne interakcije, postoje i modaliteti psihoterapije koji za alat rada koriste muziku, crtež, pokret i drugo. Ono što je ključno u samom psihoterapijskom procesu jeste odnos koji se gradi na relaciji terapeut – klijent/pacijent. Neguje se odnos prihvatanja, poverenja, nekritizerski i otvoren stav.
Postoje brojni modaliteti psihoterapije, aktuelno negde preko 40 u svetu. Najstariji modalitet je psihoanaliza i iz nje izvedeni modaliteti (spadaju u dubinske, uzročne, psihoterapije), potom su tu kognitivna i bihejvioralna terapija, konstruktivističke psihoterapije, humanističke i druge. Psihoterapeuti završavaju odgovarajuću edukaciju u okviru škole psihoterapije za koju se opredele a nakon inicijalno obavljenog razgovora, i najčešće procene, od ovlašćenih stručnjaka, predavača, datog modaliteta. Edukaciju iz psihoterapije može upisati i završiti osoba koja studira ili je završila studije medicine, psihologije, sociologije, pedagogije, andragogije, defektologije, drugih nivoa i pravaca pomagačkih profesija, filozofije i drugo. Psihoterapeut radi sa klijentom/pacijentom u strukturisanom okruženju, u okviru državne ili privatne prakse, individualno ili grupno. Postoji i bračna terapija, kao i sistemska porodična terapija. Po potrebi, psihoterapeut može klijenta/pacijenta uputiti na pregled kod psihijatra i/ili na psihološku procenu.
Ipak, on što uvek treba imati u vidu je da čovek koji se obrati ma kome od navedneih stručnjaka očekuje visok nivo profesionalnosti i pomoć. Da bi pomoć i dobio potrebno je da ima poverenje, odnosno verovanje u osobu preko puta sebe. Verovanje prevashodno počiva na željama i emocijama, na nesvesnim i svesnim potrebama za zaštitom i sigurnošću. Simbolično, reč poverenje-verovanje je srednjeg roda, neutrum, dakle istog roda kome smo pripadali u detinjstvu. U to vreme smo bili „ono“ i nismo imali izbora do da verujemo moćnim figurama iz sveta odraslih ljudi. S tim u vezi, jedini način da se poverenje izgradi, traje i opravda, jeste visoka stručnost terapeuta i adekvatan odabir istog. Mislite o tome kada birate kome ćete poveriti svoje mentalno zdravlje.