Poremećaj prilagođavanja predstavlja maladaptivni odgovor na jedan ili više stresogenih događaja ili pak na različite životne promene, a koji se javlja unutar mesec dana od trenutka izlaganja stresoru i sledstveno dovodi do značajne disfunkcionalnosti na ličnom, profesionalnom, obrazovnom, porodičnom, socijalnom planu i drugim važnim oblastima funkcionisanja. Smatra se nastavkom normalnog procesa prilagođavanja, ali se razlikuje od njega po stepenu distresa i disfunkcionalnosti do kojih dovodi.
Najčešći stresogeni faktori su žalost zbog smrtnog slučaja, doživljaj separacije (odvajanja od bitnih ljudi), polazak u vrtić i školu, razvod roditelja, zloupotreba supstanci, problemi u školi, upisa na fakultet, zasnivanje ili prekid radnog odnosa, penzionisanje, ostvarivanje roditeljstva, bolesti, migracije, izbeglištvo, ili bilo koja lična „katastrofa“ ako je osoba tako percepira. Ovo dovodi do takve reakcije sa razvojem klinički značajnih emocionalnih i ponašajnih simptoma. Iako može da se javi u bilo kom uzrastu, ipak se najčešće dijagnostikuje kod adolescenata, a kod osoba ženskog pola je dva puta češći u bilo kom životnom dobu. Važno je napomenuti da osim samog stresogenog faktora, u etiologiji geneze poremećaja prilagođavanja učestvuju i faktori same individue (vulnerabilnost, socijalna mikro i makro sredina i drugo).
Mnogi autori smatraju da je poremećaj prilagođavanja subsindromska dijagnoza a da simptomi predstavljaju atipičan odgovor na psihosocijalni stresor. Kod dece uzrasta do 5 godina, klinička slika se razvija nakon dejstva jednog ili više stresora, mora da traje najmanje dve nedelje i kraće od tri meseca. Simptomi obuhvataju nespecifične prolongirane emocionalne reakcije (iritabilnost, često plakanje, inhibiranost, tuga, anskioznost), ili poremećaj u ponašanju (hiperaktivnost, aktivni i pasivni negativizam u vidu odbijanja odlaska na spavanje, učestalo opoziciono ponašanje – inat).Ovi poremećaji su za okolinu jasno vidljiva promena kod deteta i dovode se u vezu sa izvesnim stresorom. Što je dete mlađe, opseg psihopatološkog reagovanja je ograničeniji. Odoječe ispoljava simptome koji se odražavaju na spavanje, ishranu, regulaciju negativnih emocija i socijalno ponašanje. Kod dece uzrata između godinu dana i pet godina, simptomi se bogate hiperaktivnošću, nekontrolisanim ispoljavanjem tuge, besa i agresivnosti. Kod adolescenata i odraslih, iako nema specifičnog patognomoničnog simptoma, klinička slika je bogata promenama u emocionalnoj sferi (anksiozni poremećaji, depresija…) i ponašajnoj sferi (antisocijalno i agresivno ponašanje), što sveukupno remeti socijalne relacije, akademska postignuća i radnu funkcionalnost.
Simptomi se popravilu javljaju mesec dana nakon izlaganja stresoru, mada početak može biti i odložen (do tri meseca od trenutka izlaganja stresoru). Karakteriše ga prisustvno preokupiranosti stresom i slaba adaptacija, što je praćeno simptomima iz emotivne i ponašajne sfere, kako je gore opisano. Važno je da se sve može pogoršati u uslovima nedovoljne porodične podrške.
Čest komorbiditet je zloupotreba supstanci, poremećaji ličnosti, a ukoliko se ne dijagnostikuje pravovremeno i ne leči vodi razvoju teških mentalnih poremećaja i nekada može da rezultira i suicidom.
Poremećaj prilagođavanja se dijagnostikuje prisustvom dva ključna simptoma: preokupacijom jednim ili višestresora ili njihovim posledicama (preterana briga, ponavljane ili uznemirujuće misli o stresoru) i neuspašna adaptacija na stresor u vidu otežane koncentracije ili poremećaja spavanja. Često su prisutni simptomi depresije, anskioznosti, kao i poremećaji kontrole impulsa. Simptomi se smanjuju nakon prestanka delovanja stresora, obezbeđivanjem adekvatne podrške ili razvojem dodatnih mehanizama za prevladavanje stresora. Neuspeh adaptacije rezultira disfunkcionalnošču na svim životnim planovima. Simptomi se obično povlače unutar šest meseci nakon prestanka delovanja stresora.
Psihoterapija je terapija izbora!
Glavni ciljevi su ublažavanje simptoma i vraćanje na nivo premorbidnog funkcionisanja a na dalje i rad na prethodno nedijagnostikovanim problemima i poremećajima. Inicijalno se primenjuje suportivna terapija, kognitivno bihejvioralna terapija i kratka intervencija u krizi. Grupna terapija se pokazala kao jako korisna naročito za osobe koje su pretrpele isti stres. Na inidividualnom planu psihoterapijski modalitet se prilagođava potrebama i kapacitetima pojedinca, kao i uslovima koje ima. U svetlu farmakoterapije posmatrano, koriste se anksiolitici ako za to postoji potreba i u ograničenom vremsnskom intervalu. Nekada je neophodno ordinirati antidepresivne ako su simptomi depresije ili iz spektra posttraumatskog stresnog poremećaja izraženi. Bitno je naglasiti da pravovremena dijagnoza i započinjenja lečenja sprečava da se razviju ozbiljne komplikacije i omogućava obolelima da što pre nastavi sa normalim životom.