10 najčešćih pitanja:

Hrana može biti sredstvo pomoću koga se neke osobe nose sa svojim emocijama bilo da se radi o neprijatnim ili pak lepim i prijatnim emocijama. Odnos prema hrani, bilo da neko jede malo, prejeda se ili namerno povraća, je simptom, vrh ledenog brega, a ispod površine se kriju emocije i specifičan odnos prema sebi. Specifični aspekt kompulzivnog prejedanja i gojaznosti jeste konzumiranje hrane bez osećaja gladi a kao način da se reguliše neko emotivno stanje – bes, ljutnja, tuga, napetost, zabrinutost, sreća, zadovoljstvo. Još u prošlom veku, davne 1957. godine, uočeno je 27 emotivnih faktora koji su u značajnoj korelaciji sa prejedanjem, i to su: anksioznost, bes, krivica, samokažnjavanje, samonagrađivanje, nesigurnost, prkos, osećaj nevoljenosti, traženje pažnje, izbegavanje konkurencije i slično. Opasnost je u tome što, ukoliko se ne leči depresivnost, stid, osećanje krivice, nisko samopouzdanje, anksiozni poremećaj, socijalna fobija, komplikovan odnos sa roditeljima i prema samom sebi, problemi ostaju a prejedanje ili drugi neadekvatan odnos prema hrani sve je veći. Posledice su intenziviranje psihijatrijskih simptoma ali i telesnih bolesti-gojaznost što osobu uvodi u začarani krug iz koga se teško izlazi.

Da, u dva slučaja: ako imate Indeks telesne mase (BMI) barem 30kg/m² i veći; i ako imate niži indeks telesne mase (od 27 kg/m²) ali i neko od oboljenja koja su povezana sa gojaznošću (npr.dijabetes, hipertenzija). Ovi lekovi najčešće deluju na nivou mozga ili creva i to sledećim mehanizmima:

• smanjenjem apetita (Fentermin+Topiramat: fentermin stimuliše oslobađanje noradrenalina smanjujući apetit, dok je topiramat antikonvulziv koji nepoznatim mehanzmom potencira efekte fentermina;  Naltrekson+Bupropion: kombinacija dva leka od kojih je prvi opiodni antagonist, a drugi inhibitor preuzimanja dopamina i noradrenalina. U kombinaciji izazivaju smanjenje osećaja gladi);
• povećanjem osećaja sitosti (Lorcaserin selektivno aktivira serotoninske 5-HT2C receptore u delu mozga koji se zove hipotalamas, a koji kontroliše apetit, i tako smanjuje apetit i povećava osećaj sitosti)
• usporavanjem pražnjenja želudca (Liraglutid je agonist tzv. GLP-1 receptora, pored gojaznosti koristi se u lečenju šećerne bolesti tip 2; primenjuje se putem injekcija)
• sprečavanjem resorpcije masti (Orlistat inhibiše pankreasnu lipazu i tako utiče na resorpciju masti, takođe smanjuje i resorpciju liposolubilnih vitamina).

Gojaznost je ozbiljna, hronična bolest i lečenje mora biti kontrolisano od strane lekara. Navedene lekove NIKAKO NEMOJTE UZIMATI NA SVOJU RUKU. Neophodno je obaviti pregled, lekar će na osnovu pregleda, i saznanja o vašim eventualnim drugim oboljenjima, kao i o drugim lekovima keje uzimate, doneti odluku koji je lek za lečenje gojaznosti najbolji izbor.

Simptomi, koji treba da pobude sumnju u postojanje ovih poremećaja, možemo podeliti u dve grupe, na upozoravajuće signale i one koje kada primetite morate odmah reagovati i potražiti lečenje.

Upozoravajući simptomi:

• Iznenadna odluka da se hrane vegetarijanski ili veganski (ovakav način ishrane nije svojstven porodici);
• Izbirljivost u ishrani i isključivost u konzumiranju zdrave ishrane;
• Odlazak u kupatilo odmah posle obroka (zakrvavljene oči, neuredno kupatilo);
• Više puta se tušira rokom dana – mogućnost da nasilno povraća tokom tuširanja;
• Preskakanje obroka;
• Smanjivanje količine hrane u kući (iz frižidera, ostave, zamrzivača);
• Pridržavanje restirktivne ishrane;
• Čitanje knjiga i časopisa o dijetama;
• Praćenje pro-ANNA i pro-MIA foruma i instagram profila koji nude savete o dijetama;

Simptomi  koji zahtevaju da se reaguje odmah:

• Izgladnjivanje i regularno preskakanje obroka;
• Odbijanje da jede sa porodicom i/ili sa prijateljima u restoranima;
• Dve izostale menstruacije uz restrikciju ishrane;
• Epizode prejedanja;
• Epizode nasilnog povraćanja;
• Korišćenje tableta i čajeva za mršavljenje i laksativa;
• Preterana fizička aktivnost;
• Uporno i neprekidno odbijanje da konzumira hranu koja nije dijetalna;
• Preterano brojanje kalorija i kontrola unosa hrane (merenje porcija);
• Gubitak telesne mase;

Ne gubiti vreme na pitanja ZAŠTO! Poremećaji ishrane su multifaktorijalne bolesti i kada se postavi dijagnoza ovih poremećaja važno je što pre započeti lečenje. Ipak, razumljivo je da zabrinuti roditelji najčešće postavljaju to pitanje jer se osećaju krivim i odgovornim za stanje svog deteta. Kriveći sebe teže ćete uspeti da pomognete svom detetu da se izleči i oporavi od ovih bolesti. Fokusiranje na ovo pitanje u početku lečenja može u velikoj meri usporiti ceo proces. Umesto fokusa na zašto, važno je primeniti sve savete lekara kako bi se zaustavio dalji gubitak telesne mase i kako bi se uspostavio adekvatan obrazac obroka bez gladovanja, prejedanja i nasilnog povraćanja. Na prvom mestu to dovodi do stabilizacije telesnog stanja pacijenta a pomoći će porodici da ojača u borbi protiv ove bolesti. Tek kada se uspostavi red u ishrani, poboljša somatski status pacijenta, prekine začarani krug prejedanja i namernog povraćanja, može da se počne sa traženjem uzroka bolesti. U ovom trenutku je najvažnije da ne krivite sebe da se dete ne bi osećalo još lošije s obzirom da se emocije roditelja veoma lako reflektuju na dete i njegovo emotivno stanje i ponašanje. Umesto da sami istražujete prošlost, to je najbolje da činite u psihoterapijskom procesu kod stručnjaka a da tokom procesa lečenja detetu budete roditelj i zdrava podrška. Ipak ako bismo razmišljali o odgovoru na ovo pitanje jasno je da je odgovor vrlo individualan samom činjenicom što se svaka obolela osoba razlikuje od druge, i što se porodična dinamika i odnosi članova porodice razlikuju od porodice do porodice.  Kao što je rečeno uzrok je multifaktorijalan, do osnovnog uzroka se dolazi tek dubinskom analizom i dugotrajnom psihodinamskom pshoterapijom.

Ukoliko sumnjate da dete, ili druga bliska osoba, ima problem u ishrani najbolje je obratiti se psihijatru. Psihijatar je lekar i uradiće  inicijalnu procenu kako mentalnog tako i telesnog stanja obolele osobe i predložiti dalju dijagnostiku i lečenje. Svakako je važno da se urade uobičajene analize krvi – krvna slika, biohemijski parametri, hormonski status  na osnovu kojih se odlučuje o daljim pregledima. Ukoliko je obolela osoba dete, neophodno je da se obavi i pregled pedijatra. U daljem toku lečenja psihijatar može uputiti obolelu osobu na dalje konsultacije kod nutricioniste čija je uloga da obezbedi pravilan režim ishrane; eventualno kod endokrinologa i ginekologa ukoliko se pokažu izvesne abnormalnosti u hormonskom statusu. U Srbiji, ali i u svetu uopšte, ne postoji posebna obuka niti specijalizacija  lečenja poremećaja  ishrane u nastavnom planu i programu medicinskih škola i fakulteta. To znači da vaš izabrani lekar ili pedijatar, ili specijalista neke druge grane medicine,  može ali i ne mora imati stručno znanje u vezi ovih bolesti. Uprkos tome važno je da se prvi pregled obavi. Na prvi pregled možete otići i sami da se informišete o ovim bolestima, i da lekaru predočite svoje brige i opišete stanje svog deteta,  bliske osobe ili svoje. Doktoru jasno i precizno opišite promene koje ste primetili, a ukoliko se informišete za dete zamolite ga da popričate s njim nasamo ali i zajedno sa vašim detetom (doktor će možda isto tako želeti da porazgovara sa vašim detetom nasamo). Ako je doktor upoznat sa poremećajima ishrane, shvatiće ozbiljno vašu zabrinutost i proveriće telesnu masu i visinu vašeg deteta, izmeriće krvni pritisak i otkucaje srca. Doktoru možete postaviti sledeća pitanja:

• „Da li imate iskustva sa pacijentima koji boluju od poremećaja ishrane?“
• „Šta predlažete u smislu lečenja – medicinskog (somatskog/fizičkog) i psihološkog?“
• „Da li možete da nas uputite u tu ustanovu gde se leče oboleli od poremećaja ishrane?”

U Beogradu i Srbiji to su sledeće ustanove: KBC „Dr Dragiša Mišović-Dedinje” Bolnica za psihijatriju, Odeljenje za adolescentnu psihijatriju i psihoterapiju i Odeljenje za psihosomatiku; Institut za majku i dete; Institut za mentalno zdravlje; Klinika za dečiju neurologiju i psihijatriju.

5% do 10% od ukupnog broja obolelih čine  muškarci. Muškarci i žene koji boluju od anoreksije imaju slične premorbidne crte ličnosti, klinička slika kod oba pola je ista, kao i prognoza. Prva razlika je u tome što muškarci bolje odgovaraju na terapiju i to što je procenat izlečenja u muškoj populaciji veći. Druga razlika je u uzrocima koji dovode do poremećaja ishrane. Većina muškaraca kod kojih se javlja ovaj poremećaj bila je gojazna pre pojave simptoma poremećaja ishrane, rigorozna dijeta je uglavnom nastavljena restriktivnim oblikom anoreksije nervoze, češće anoreksijom nervozom bulimičnog podtipa ili bulimijom nervozom. U drugoj grupi muškaraca sa ovim poremećajem su sportisti koji su zbog potreba sporta morali da smanje svoju telesnu masu što je rezultovalo razvojem simptoma poremećaja ishrane. U trećoj su oni muškarci koji su iz zdravstvenih razloga morali da se pridržavaju neke redukcione dijete. Konačno četvrta i najbrojnija grupa, u kojoj se nalazi 20% obolelih od ovih poremećaja, su homoseksualno orjentisani muškarci. Interesantno je napomenuti da su simptomi u oba pola isti, osim što kod muškaraca češće postoji negiranje da žele da smršaju, češće su opterećeni količinom mišićnog tkiva i izgledom, manje okupirani konfekcijskim brojevima odeće.

Čest problem u toku samog procesa lečenja jeste odbijanje obolelih da uzimaju propisanu terapiju. Oboleli imaju ogroman strah od povećanja telesne mase, s tim u vezi, lekove dovode u vezu sa potencijalnim povećanjem apetita, povećanjem telesne mase i nerado ih uzimaju. Osim toga, otpor koji postoji prema bilo kom vidu lečenja, i neprihvatanje bolesti kao realnog stanja, dodatno doprinose da odbijaju terapiju. Tu je i osećaj da oni sve to mogu sami da reše, i da uzimanje terapije predstavlja neku vrstu slabosti i poraza. Dalje, često se dešava da se žale da ih lekovi uspavljuju, da im usporavaju misaoni tok, da čine da se osećaju čudno, da im povećavaju apetit ili proizvode razne druge smetnje. Neka neželjena dejstva (pospanost npr.), su uglavnom blaga i prolaznog karaktera, i javljaju se u početku uzimanja terapije. Važno je da imate u vidu da će lekar uvek proceniti odnos korist- šteta pre nego propiše bilo koji lek, i da je u slučaju obolelih od poremećaja ishrane farmakoterapija vrlo važna u čitavom terapijskom procesu. Bitno je da kao roditelji, budete svesni važnosti redovnog uzimanja propisane farmakoterapije. Lekovi ne služe da bi oboleli dobili na telesnoj masi. Lekovi su tu da pomognu da se smanji intenzitet straha i drugih simptoma i da se olakša proces lečenja, kako za samu osobu koja je bolesna tako i za porodicu. Koji lek će biti propisan, kada, u kojoj dozi i koliko će trajati upotreba leka vrlo je individualno i to ne može da se predvidi na početku lečenja. Lek propisuje psihijatar! U lečenju pacijenata obolelih od anoreksije nervoze, centralno mesto ima psihoterapija, dok se farmakoterapija koristi kao adjuvantna, i do danas, nema registrovanog leka za primenu.

Većina osoba obolelih od poremećaja ishrane će radije koristiti suplemente nego konzumirati hranu. Cilj lečenja je da se u ishranu uvode uobičajni obroci kao i hrana koju je obolela osoba konzumirala pre početka bolesti. Treba imati na umu da su sve neophodne nutritivne materije sadržane u dobro izbalansiranim obrocima. Najbolje je da se sve potrebne materije unose preko hrane. To ima i terapijski značaj, ne samo nutritivni. Stoga se ne preporučuje ad hoc upotreba suplemenata. U slučaju da laboratorijske analize pokažu deficit izvesnih nutrijenata ili vitamina, ili da klinička slika i psihofizičko stanje obolele osobe na to ukazuje, suplementacija je potrebna. Ali o tome odlučuje stručnjak, te je uvek je potrebno konsultovati lekara.

Poremećaji ishrane jesu uporne bolesti ali je izlečenje moguće. Šanse za potpuno izlečenje su veće što se ranije počne sa lečenjem, ukoliko je osoba mlađa, ukoliko je bolest kraće trajala i ukoliko se porodica uključi u proces lečenja. U suprotnom – što je bolest duže trajala, starija uzrasna dob obolele osobe i slabija aktivnost porodice u lečenju, šanse za kompletno izlečenje su značajno manje. Kao i kod svih bolesti izvestan broj obolelih se izleči, neki pacijenti u potpunosti, a kod nekih dolazi do poboljšanja telesnog statusa, ali ne i psihičkog u potpunosti, a jedan broj obolelih razvije hroničan oblik bolesti. Najbolji parametar za procenu faze lečenja ili samog izlečenja jeste stabilnost tokom vremena. Najčešće prvo dolazi do stabilizacije telesnog statusa – popravljanje telesne mase i opšteg telesnog stanja, tokom nekoliko meseci i pojava ciklusa. Međutim, postizanje adekvatne telesne mase ne znači i biti izlečen. Poremećen kognitivni obrazac se održava još dugo uprkos dostizanju i održavanju normalne telesne mase. Psihički simptomi i okupiranost njima u smislu straha od hrane, straha od dobijanja na telesnoj masi ostaju prisutni dugo posle stabilizacije telesnog stanja pacijenata. Upravo iz tog razloga važna je psihoterapija čiji je cilj da pomogne u smislu razumevanja značenja simptoma kao i rad na sticanju identiteta u skladu sa godinama, jačanje samopouzdanja i samovrednovanja, i redukcija perfekcionizma.

Ipak i pored primenjenih svih mera lečenja moguće je da dođe do recidiva. Stresne situacije su mogući okidači. Da li će do recidiva doći zavisi od toga koliko je dobro odrađen psihoterapijski proces, od primarnih potencijala pacijenta, težine poremećaja, strukture ličnosti, prisustva komorbiditeta (prvenstveno se misli na poremećaj ličnosti-jedan od razloga upornosti simptoma, i komplikovanosti lečenja), uključenosti porodice u lečnje. Individualno je. Rizik uvek postoji. Recidiv ne znači neuspeh lečenja i važno je da ga tako ne percipiraju obolela osoba i  porodica.  Kada se desi recidiv bolesti, veoma je važno ne čekati i odmah se obratiti profesionalcu za pomoć. Razmotriti šta je to što je prethodilo povratku simptoma, i uključiti se u terapijski proces ponovo.